|
         |
 |
Kako razdvojiti gljivarenje od planinarenja? Sigurno da planinari uče ponešto o gljivama, susreću ih veoma često tokom svojih avantura. Mnogi planinari su i članovi gljivarskih društava. Sa druge strane kako gljivariti u gori, a da se ne planinari. Moj lični utisak je da su gljivari ipak više planinari, nego što su ovi drugi ovo prvo. Postoje sada i druge discipline, popeti se džipom na vrh ili helikopterom (kao onaj Francuz na Mont Everest). Imao sam prilike na Goliji da vidim kako meštani beru vrganje direktno iz terenskog vozila. Dakle, nema jasne razlike između gljivara i planinara, ljubitelja prirode i eksploatatora iste ali može se doneti sud šta preovladava. |
Kada raste u šumi, obično je to pored starog gloga, šljivovača, Entoloma clypeatum.
|
|
Sezona je dobrano krenula. Bila slaba zima, pa debeo sneg u martu, pa prohladni i kišni april. Za koji dan će maj, a opasnost od mraza lebdi nad procvetalim voćem. Pomešalo se babino uvo sa šljivovačom, martovka sa smrčkom. Možda to i nije tako loše, ne znaš šta ćeš zateći u šumi i oko šume. Mislim na gljive, pošto ćeš sigurno zateći đubre, tu nema neizvesnosti.
|
Nismo ga ovoga puta ulovili, Morchella esculenta.
|
|
Prošlog vikenda odlučismo da priredimo jedan mali smrčkolov. Oko Kragujevca to je retka zverka i treba se žestoko potruditi da mu se pronađe stanište. Ipak, ove godine ima ih nešto više, pa eto šanse pojačane. Išli smo na Gledićke planine, ogromnu površinu zatalasanih terena sa mnoštvom vrhova, sve ispod 1000 metara nadmorske visine. Na ovim planinama nema četinarskih šuma (osim sađenih), hrast i bukva caruju. Naša kilava obaveštajna služba je imala poluinformacije da tamo negde u kanjonu poznate rečice ima neka njiva i neke jasike, gde neki ljudi, koji široko obilaze naše društvo, beru smrčke.
|
Biljka neobičnog mrežastog cveta, raste u potoku pod bukvama, kiseljača, Oxalis acetosella.
|
|
Posle uspona od nekih 12tak kilometara parkirali smo naše terensko vozilo na zgodnom mestu. Na svakom od susednih brda videle su se raštrkane kuće Adžinih livada, Vinjišta, Čestina. Put nas vodi kroz prostrani šljivar, koji se strmo spušta sve do one rečice. Na ovom terenu uvek ima puno šljivovače, nešto đurđevače, ima i rudnjača. Međutim, uz ovo obilje gljiva ovde ima i stado koje čuva jedan matori ovan, a on napada i lomi sve živo što mu dođe u domet. Kao novina tu je sada bio parkiran prepravljeni autobus sa mnoštvom košnica. Predstoji bagremova paša, a ovi tereni su puni bagrema, onog što ga francuski kralj donese iz Severne Amerike 1601. godine, da postane najinvazivnija šumska vrsta u Evropi.
|
Rano proleće, a u šumi koprenka, Cortinarius vernus.
|
|
Je li vredno prolaziti ovu Scilu i Haribdu, da se stigne do potoka? Obilazni put je mnogo duži i ide preko lokalne deponije. Šta sve jada gljivar mora da preživi i rojeve ljutih, gladnih pčela i ovna ljudoloma. Silazimo Zveki i ja, obazrivo, osvrćemo se svaki čas, jer onaj rogati ćuti dok napada. Sve je za sada dobro, jedino što gljiva gotovo da nije bilo usput. Pronašli smo nešto mlade šljivovače, koju nismo dirali. Na dnu šljivara drvena razvaljena kapija, na kojoj piše: prestanak opasnosti. Ohrabreni nastavljamo desno uz potok. Ova bezimena rečica ili potok vijuga pućima i bespućima Gledićkih planina, negde se širi u vrbake, a opet negde pravi duboke useke ispresecane palim stablima. Vidimo jasike raštrkane bliže i dalje, razdvajamo se da pokrijemo što više terena. Nema ovde nikakve njive, samo livade. Zveki ide putem iznad, ja silazim dole ka vodi. Ne znam kako sam ovako talentovan da upadnem u divlju kupinu, jer evo me opet u totalnom okruženju. Mlatim štapom da uklonim suve lijane, gazim čizmom one niske, uzalud. Trnje se zabija u pantalone, u butine, grebe ruke. Ovde neću proći, pa silazim pravo u potok. Klizave stene, pa blatna proširenja, pa gusto šiblje, što ponegde potpuno blokira prolaz. Izlazim iz vode, ulazim u vodu, biram strane, pa opet u vodu. Desno se otvaraju šumarci jasike, bukve, hrasta. Mislim da je vredno pročešljati ovaj potez. Napuštam potok, opet kupine, baš sam im se grdno zamerio. Dozivam Zvekija, tu je u blizini ali još uvek nevidljiv.
|
Retko se sreće, Verpa digitaliformis.
|
|
Naoštrio sam oko na smrčke, menjam perspektive (najbolja je žablja), bez rezultata. Upadam u prostor okružen jasikama, hrastom, ponekom bukvom. Ispred mene iskaču gljive. Zanimljivo, reč je o koprenkama. Hladno proleće zna da izmami kasnojesenje gljive ali ovo je bila jedna od retkih ranoprolećnih koprenki. Uzan, grbav šešir, tamno smeđ, pa sušenjem svetliji, dugačka pomalo ružičasta drška sa naznakom prstena, sitne spore, stanište i vreme, radilo se o vrsti Cortinarius vernus. Pojedine knjige kažu da vrsta i nije baš retka. Bilo kako bilo, meni je prvi put. Zveki je negde uzbrdo, među leskama pronašao krupne češke smrčkovice. Nekada na počecima mog zanimanja za gljive, konzumirao sam ovu gljivu nekoliko sezona, čak sam je i marinirao. Odavno to više ne radim. Kada ona krene, obično nema ništa drugo da se fotografiše, pa mi je pun disk ove kod nas česte gljive. Dan ranije na drugoj strani grada, tamo prema Stragarima (Rudnik) pronašao sam zanimljive, zgužvane konične smrčkovice. Nekada su bili sinonimi V.conica = V.digitaliformis, pa nisu, pa su onda bili sinonimi, pa danas nisu. Ova naša mikologija baš često menja mišljenje, kao uostalom i objekti njenog proučavanja.
|
Od svih zvezdača ova je ubedljivo najčešća, uz to i prolećna, Astraeus hygrometrucus.
|
|
Konačno napuštamo blizinu rečice, bez smrčaka u aparatu i ponekog u korpi, ništa, nula, duplo golo. Šalim se naravno za duplo golo. U korpi i aparatu mi je prolećna koprenka, što će reći za danas meni puna kapa. Izlazimo na put za Bajčetinu. Kola su daleko dole, ima kilometar, dva. Au, mi smo se izgleda malo zaneli. Stižemo do kola, pa kako izlet nije gotov, Zveki predlaže pravac Bajčetina-Crni vrh-Dulene. Nisam nikad bio, ajde da budem. Inače, kako bi vam opisao to selo Dulene. Pa ako poželite da odete negde gde vas niko neće pronaći dugo, dugo vremena uz sav trud traženja, rešenje bi bilo Dulene. Što bi se reklo nedvosmislena definicija mesta gde vukovi rade one stvari. Dugo odvojeni od blagodeti grada, meštani Dulena su evoluirali u poštene, ponosne gorštake, vredne i radoznale.
|
Prolećna rudoliska što se oseća po mašinskom ulju, Entoloma hebes.
|
|
Dakle, idemo tamo. Negde na sredi sela Bajčetina skrećemo levo i oštrim makadamom počinjemo uspon prema jednom od vrhova Gledićkih planina, Crnom vrhu, na 897 metara nadmorske visine. Palo je dosta kiše, ima lokvi i blata. Pogon na sva četiri točka pomaže baš. Kako je ovaj vrh bliži Bajčetini nego Dulenima stižemo prilično brzo. Kad se kaže vrh, čovek očekuje nešto nabudženo, oštro, kad ono tamo jedna pitoma visoravan sa koje puca pogled na sve četiri strane. Po rastinju se vidi, da je ovde ipak visina, hladna i većim delom godine negostoljubiva. Sa leve strane ima dosta breze i leske, a sa desne, bukve na kamenu i dosta divlje jabuke. U bukovoj šumi, na ovom vrhu, između kamenja puno mladog sremuša. Nekako mi se činilo da lepši sremuš nisam do sada našao. Uzimam, žvaćem 5-6 listova, svestan posledica kada se vratim kući. Onaj Markes kada je pisao sto godina samoće, sigurno se za inspiraciju i sticanje iskustva onako slavski najeo sremuša.
|
Puno ga je u proleće na hrastovim granama, Polyporus arcularius.
|
|
Oko divljih jabuka napadalo mnogo trulih plodova, češke smrčkovice izbijaju kao trava, ima ih posvuda. Na ivici puta, u divljoj jagodi nalazim na rudoliske. Njih ima više prolećnih vrsta, ova mi je zanimljiva. Mala, sivosmeđa, sa sisicom ušiljena prolećna rudoliska, što smrdi na mašinsko ulje i ima omanje spore. Rekao bi da se radi o E.hebes, nekada varijetetu krupnije, isto tako smrdljive E.hirtipes. Eto meni opet okretanja točkića na pojačalu sreće. Dok škljocam, u mir i harmoniju mi upada znatiželjni planinar. Jake cokule, ranac na leđima i priroda svrake. Ne mislim ništa loše, to je karakterna ljudska osobina. Ima li gljiva, je li se to jede. I ima i nema, zavisi šta se traži, ovo se ne jede, a ono tamo (smrčkovice) može. Odgovorih u stilu iskusnog diplomate, ništa nisam rekao, ništa nisam (debelo) slagao, nikom se zamerio.
|
Izuzetna lepota ali ne miriše, pasja ljubičica, Viola canina.
|
Pirka ovde na Crnom vrhu, Zveki se slaže da krenemo nizbrdo, prema Dulenima. Postavljeni putokaz jasno kaže da se za tamo ide desno. Posle kratkog dogovora krećemo gde su nas obeleživači uputili. Ispred nas otvoren prostor, bilo je kiše pa je atmosfera isprana, čista, pogled daleko seže. Pejzaž deluje kao ustalasano, besno more sa mnoštvom visokih talasa, brda bez ikakvog znaka civilizacije. Put postaje katastrofa, brojna ukrštanja bez putokaza, sve više vode i blata. Traktori natovareni drvima za ogrev, jer se samo za tu svrhu se ove šume i seku (sve veliko i kvalitetno je davno posečeno), napravili su na blatnom putu ogromne kolotrage, rupčage ispunjene vodom. Točkovi klizaju preko blata, nizbrdica nam je saveznik. U jednoj lokvi kola upadaju duboko. Imao sam utisak da je voda došla do prozora ali verovatno ne toliko, jer od prpe krivi se osećaj za realnost. Iz rupe u rupu, vozačevo staklo je okupano blatom, imam utisak da putujemo satima. Negde kada je crv sumnje počeo da se migolji, ugledasmo prve znakove civilizacije, onako stidljivo, u naznakama. Još malo, još samo malo i šipak. Ispred nas sustigosmo dva traktora sa prikolicom, natovarena do vrha drvetom. Put je uzan da biciklista ne može proći mimo, ostaje nam da milimo ili nešto sporije od toga. Traktorski točkovi klizaju po blatu, veliki teret sve gura nizbrdo, kolona se više kliza nego kotrlja. Po meni situacija je veoma rizična za ljude na traktorima ali to je život u pasivnim krajevima, napet, rizičan, tegoban čim otvoriš oči. Ukoliko želiš da ubrzaš život, ubrza se i vreme, pa ti dođe na isto. |
|
Napokon stigosmo do, dohvatismo ga, napipasmo asfaltni put, vreme je za ubrzanje i civilizaciju. |
|
|
